Ono što je u ovom mo­men­tu iz­vje­sno to je da je kraj ne­dje­lje bio mno­go bo­lji od po­čet­ka. Na svjet­skim ber­za­ma pe­tak je, na­i­me, pro­šao mir­no, za raz­li­ku od po­ne­djelj­ka, ka­da je ”šok u Šan­ga­ju” iza­zvao ve­li­ki po­tres ko­ji se osje­tio i u Nju­jor­ku, Lon­do­nu, To­ki­ju...
Me­di­ji su 24. av­gust, po sta­rom obi­ča­ju, eks­pre­sno pro­gla­si­li ”cr­nim po­ne­djelj­kom”, jer je na Šan­gaj­skoj ber­zi to­ga da­na in­deks ci­je­na ak­ci­ja za­bi­lje­žio naj­ve­ći pad od 2007, ka­da je po­če­la glo­bal­na pr­vo fi­nan­sij­ska, a on­da i eko­nom­ska kri­za ko­ja do­du­še ni­je nad­ma­ši­la onu iz 1929. – ta osta­je naj­ve­ći ber­zan­ski slom u isto­ri­ji – ali joj se opa­sno pri­bli­ži­la. Sre­ćom, dra­ma je po­tra­ja­la sa­mo ne­ko­li­ko da­na, što ne zna­či da ne­će bi­ti re­pri­zi­ra­na.
Da bi se stva­ri ra­zu­mje­le, po­ne­kad ih tre­ba po­jed­no­sta­vi­ti. Ve­li­ke ber­ze su u stva­ri ve­li­ke kla­di­o­ni­ce gdje se oni ko­ji ima­ju pa­ra i ho­će da stek­nu još vi­še koc­ka­ju na po­slov­ne re­zul­ta­te kom­pa­ni­ja či­jim se ak­ci­ja­ma tr­gu­je. Za­ra­da se ostva­ru­je na prin­ci­pi­ma kla­sič­ne tr­go­vi­ne: ku­pi jef­ti­no, a pro­daj sku­po.
Na ber­za­ma se do­bro za­ra­đu­je, ali i spe­ka­ta­ku­lar­no gu­bi. Za­ra­đu­je se kad se ak­ci­je (udio u vla­sni­štvu) pro­da­ju kad im je ci­je­na na vr­hun­cu – ali umi­je­će je pr­o­ci­je­ni­ti kad je taj vr­hu­nac. Ci­je­na za­vi­si pri­je sve­ga od po­nu­de i po­tra­žnje, pri če­mu one ko­ji ku­pu­ju i one ko­ji pro­da­ju upa­ru­ju kom­pju­ter­ski al­go­rit­mi. Zbog to­ga o ve­li­koj za­ra­di ili stra­šnom gu­bit­ku po­ne­kad od­lu­ču­ju se­kun­de...
U Šan­ga­ju je u pro­šli po­ne­dje­ljak iz­bi­la pa­ni­ka, jer su od­jed­nom svi ri­je­ši­li da pro­da­ju. Za­što baš tog da­na, još ne­ma ob­ja­šnje­nja, ali, dvi­je ne­dje­lje ot­ka­ko je Ki­na de­val­vi­ra­la svo­ju mo­ne­tu, ju­an, ne­ko je iz­gle­da za­klju­čio da je eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja u ze­mlji ta­kva da će u da­ni­ma ko­ji do­la­ze si­tu­a­ci­ja bi­ti lo­ši­ja, pa je od­lu­čio da na vri­je­me spa­sa­va svoj ulog.
To ni­je pro­šlo ne­pri­mi­je­će­no, iz­bi­la je pa­ni­ka. Po­što su sve svjet­ske ber­ze me­đu­sob­no umre­že­ne, ner­vo­za se br­zo pro­ši­ri­la, pa je na kra­ju za­i­sta bi­lo raz­lo­ga da se i taj po­ne­dje­ljak pro­gla­si ”cr­nim”. A ka­ko i ne bi, kad je to­ga da­na ukup­ni gu­bi­tak na svim ber­za­ma pro­ci­je­njen na oko pet hi­lja­da mi­li­jar­di do­la­ra!
Šta to ”ne šti­ma” u Ki­ni, dru­goj, ili mo­žda već pr­voj svjet­skoj eko­no­mi­ji (za­vi­sno od to­ga ka­ko se iz­ra­ču­na­va njen i BDP glav­nog kon­ku­ren­ta – i glav­nog eko­nom­skog part­ne­ra – SAD)?
Pri­je sve­ga, re­al­ni stra­ho­vi da je ki­ne­ska eko­no­mi­ja, po­sle tri de­ka­de re­kord­nih sto­pa ra­sta, u su­štin­skim (”struk­tur­nim”) pro­ble­mi­ma i da joj pred­sto­ji gru­bo pri­ze­mlje­nje. Prog­no­za eko­nom­ske eks­pan­zi­je za ovu go­di­nu do­du­še je i da­lje ve­o­ma im­pre­siv­na – 7 od­sto - ali po­što je BDP sa­mo mje­ra ukup­nih eko­nom­skih ak­tiv­no­sti jed­ne ze­mlje – sve­ga što se za go­di­nu da­na pro­iz­ve­de i kroz uslu­ge raz­mi­je­ni – on ne po­ka­zu­je ka­kva je ne­ka eko­no­mi­ja u cje­li­ni: da li je pro­duk­tiv­na i pro­fi­ta­bil­na, da li su fak­to­ri ra­sta du­go­roč­ni i ko­li­ko je si­stem sa­mo­o­dr­živ.
Ki­na je rast, do­sad, za­sni­va­la na iz­vo­zu i in­ve­sti­ci­o­noj eks­pan­zi­ji, po­ma­žu­ći pri­tom mno­gim eko­no­mi­ja­ma (ju­žno­a­me­rič­kim i afrič­kim pri­je sve­ga) od ko­jih je ku­po­va­la si­ro­vi­ne. Još od po­čet­ka ovog vi­je­ka u op­ti­ca­ju su me­đu­tim upo­zo­re­nja da je taj mo­del oba­vio svo­ju isto­rij­sku mi­si­ju i da naj­mno­go­ljud­ni­ja ze­mlja tre­ba da spro­ve­de tran­zi­ci­ju od ra­sta ge­ne­ri­sa­nog iz­vo­zom ka onom u či­jim te­me­lji­ma će bi­ti do­ma­ća po­tro­šnja.
To je oči­gled­no lak­še re­ći ne­go is­pe­ći. Stan­dard Ki­ne­za ne­sum­nji­vo ra­ste, ali ne­do­volj­no da se po­stig­ne no­va rav­no­te­ža. Po­što je sa­mo­pro­gla­še­na ”jed­na ze­mlja sa dva si­ste­ma” (jed­no­par­tij­ska vla­da­vi­na i ka­pi­ta­li­stič­ka eko­no­mi­ja), unu­tra­šnja sta­bil­nost (i jed­no­par­tij­ska le­gi­tim­nost) odr­ža­va­ju se, pri­je sve­ga, za­hva­lju­ju­ći vi­so­kim sto­pa­ma ra­sta. Jer ko će da kri­ti­ku­je i sme­nju­je vlast ko­ja iz go­di­ne u go­di­nu obez­bje­đu­je bo­lji­tak?!
Pro­blem je, me­đu­tim, što je taj bo­lji­tak na ko­lo­sje­ku po­sto­ja­nog sma­nji­va­nja. Po­sled­njih go­di­na Ki­na je rast sti­mu­li­sa­la iz­grad­njom ve­li­kih in­fra­struk­tur­nih pro­je­ka­ta: mo­der­nih aero­dro­ma, br­zih pru­ga, ve­li­kih stam­be­nih kom­plek­sa, obez­bje­đu­ju­ći in­ve­sti­to­ri­ma jef­ti­ne kre­di­te.
Ali ti aero­dro­mi, pru­ge, auto­pu­te­vi i no­vo­i­zgra­đe­na na­se­lja, BDP su pod­sta­kli sa­mo jed­no­krat­no: nji­ho­vi ka­pa­ci­te­ti su da­nas uglav­nom ne­is­ko­ri­šće­ni, sta­no­vi ne­u­se­lje­ni. Za­pad­ni eks­per­ti tvr­de da je ”kva­li­tet” ki­ne­skog ra­sta po­sled­njih go­di­na na si­la­znoj li­ni­ji.
Pra­ćen je i po­ra­stom unu­tra­šnje za­du­že­no­sti: sa 7 bi­li­o­na (hi­lja­da mi­li­jar­di) 2007. na oko 28 bi­li­o­na da­nas – sko­ro 300 od­sto BDP-a! Taj dug, do­du­še, ni­je pro­blem da­nas, ali šta će bi­ti su­tra.
Ki­na je, da­kle, na ras­kr­šću – ali šta u da­na­šnjem svi­je­tu ni­je?
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ''Po­li­ti­ke'')

Pi­še: Mi­lan Mi­šić